Насиље у породици, између четири зида није приватна ствар. Без обзира да ли су у вези с насилником из љубави или страха, жене које трпе насиље имају право на заштиту. А управо је жртва та која је најчешће присиљена да побегне од куће, често са децом, са врло мало личних ствари и углавном не знајући када ће моћи да се врати тамо где би требало да буде најсигурнија. У свој дом.
Истанбулска конвенција је први међународни документ који за циљ има заштиту жена од свих облика насиља. Уколико је до насиља већ дошло, да га заустави. Државе потписнице обавезују се да обезбеде заштиту жртвама насиља у породици, између осталог, налажући насилнику да напусти дом односно да не прилази жртви као и да с њом контактира. Ове хитне мере заштите најефикаснији су начин да се насилнику јасно стави до знања да насиље више неће бити толерисано. Спроводе се без обзира на пол, старост, националност, здраствено стање, брачни статус, веру, политичку опредељност или било који други облик дискриминације. И то одмах, чим се насиље пријави. Хитне мере заштите су брза алатка коју (углавном) полиција употребљава како би жртву заштитила од непосредне опасности.
Члан 52 – Хитне мере заштите
У ситуацијама непосредне опасности, стране се обавезују да предузму неопходне законодавне
или друге мере и обезбеде да надлежни органи имају мандат да издају налог починиоцу насиља у
породици да напусти место становања жртве или угрожене особе у довољном временском периоду и да забране починиоцу да повреди боравиште односно ступи у контакт са жртвом или угроженим
лицем.
Конвенција Савета Европе о спречавању и борби против насиља над женама и насиља у породици
Конвенција не прописује један исти модел хитних мера заштите већ тражи примену најефикаснијег модела остављајући земљама потписницама да га саме ускладе са својим законодавним и правним системом. На њима је да утврде да ли ће хитне мере заштите спроводити полиција, судови или неки други орган, односно да ли ће поступак бити управни, кривични или грађански. Не прописује ни време трајања хитних мера заштите већ тражи “довољан временски период“ како би жртва била безбедна. Зато су хитне мере заштите у различитим земљама чланицама регулисане на различите начине, али свима је заједничка намера да заштите жртве, а насилника да на одређено и јасно дефинисано време удаљи из куће, без обзира да ли је до насиља већ дошло или прети да до њега дође. И без обзира да ли је насилник власник имовине или корисник који је плаћа.
У Шведској су хитне мере у надлежности јавног тужица, у Холандији градоначелника, али их у обе земље спроводи полиција. У Италији о хитним мерама заштите у року од 24 сата одлучује суд, у Шпанији не постоје као такве али их замењују судови специјализовани за насиље у породици, односно судије које могу у веома кратком року да донесу одлуке далеко ригорозније од удаљавања из куће. Прва земља у Европи која је увела хитне мере заштите још 1997. године је Аустрија. На основу практичног искуства, неколико пута је изменила тај закон како би побољшала прописе који се показали неефикасним у заштити жртава.
У Аустрији је полиција та која има овлашћење да поступа у случајевима непосредне опасности и да после процене ризика изда хитне мере заштите. Непосредну и проактивну помоћ и подршку жртвама пружају организације специјализоване за заштиту од породичног насиља. Жртва има право и могућност да од суда тражи јаче/дуже мере заштите. С друге стране, по изрицању мере удаљавања и/или забране контакта полиција насилника обавештава о његовим правима, докле је граница до које може да приђе жртви, које су санкције у случају да прекрши налог, где може привремено да борави ако нема куд и коме да се обрати за помоћ. Уз то је насилник обавезан да достави адресу на коју суд може да му се обрати. Хитне мере заштите у Аустрији трају 14 дана, а ако жртва поднесе захтев за заштиту, суд може да их продужи на четири недеље.
Основна предност хитних мера јесте њихова ефикасност. Тако показује искуство Аустрије чији модел интервенције у случајевима насиља у породици служи као пример не само Србији, већ и другим европским државама које су увеле сличан закон или се спремају да то учине. Притом, у систем одбране жена од насилних партнера повезала је и координисала државне и локлане институције као и невладин сектор а сви знају да, када добију позив, у акцију морају да ступе без одлагања.
Иновативни аустријски приступ по ком породични дом мора да напусти онај ко насиље чини, а не особа која га трпи, односно хитне мере заштите, највећа су новина у борби против насиља над женама у Србији, уведена Законом о спречавању насиља у породици. По узору на аустријски закон, овлашћење да изрекне једну од две хитне мере у Србији има полиција. Изриче једну или обе одмах, чак и када до насиља није дошло, али постоји процена да до њега може да дође. Полиција има овлашћење да нареди насилнику да се привремено удаљи из стана и/или да му привремено забрани да са жртвом контактира и прилази јој. И једна и друга мера трају 48 сати.
„Јавни тужилац у складу са чланом 18. Закона о спречавању насиља у породици после пријема обавештења, процене ризика и наређења надлежног полицијског службеника проучава обавештења и вреднује процену ризика надлежног полицијског службеника користећи листу ризика која је јединствена за сва тужилаштва на подручју Републике Србије“, напомиње Горјана Мирчић Чалуковић, заменица јавног тужиоца упућена у Министарство правде.
„Пракса показује да тужиоци вреднују листу ризика надлежног полицијског службеника, односно да процењују ризик, те да у случајевима где процене да је ризик висок и да се хитном мером не може пружити адекватна заштита жртви насиља, уместо стављања предлога за продужење хитне мере, одређују задржавање, односно предлажу притвор у складу са одедбама Законика о кривичног поступка. У случајевима када процене да ризика више нема и да је и изрицање хитне мере у трајању од 48 часова од стране полиције довољно деловало на учиниоца, односно да више не прети непосредна опасност од насиља у породици тужиоци не стављају предлог да се иста продужи, али најчешће се процена ризика полицијског службеника поклапа са проценом јавног тужиоца у ком случају јавни тужилац ставља предлог суду за продужење изречене хитне мере. То су случајеви насиља ниског интезитета или случајеви када прети непосредна опасност од насиља у породици“, каже Мирчић Чалуковић.
На основу процене ризика полиције, тврдњи основног јавног тужиоца, приложених доказа и изјашњења особе којој је хитна мера изречена суд доноси одлуку. Продужава хитну меру када установи непосредну опасност од насиља у породици.
„У супротном уколико суд установи да не постоји непосредна опасност од насиља у породици он ће одбити предлог тужиоца за продужење хитне мере. У пракси, узимајући у обзир статистику за период од 1. јуна 2017. до 31. августа 2018. године од стране тужилаштва стављено је 20.982 предлога за продужење хитних мера, од чега је од стране суда усвојено 20.258 предлога, односно продужених хитних мера за 30 дана. Дакле у 96,55 % случајева судови у Републици Србији усвојили су предлог тужилаштва. На овом месту важно је истаћи да је надлежни полицијски службеник тај који одлучује да ли ће и у односу на кога да изрекне хитну меру, тужилац може само да стави или не стави предлог да се иста продужи, а суд да усвоји или одбије предлог тужилаштва. Законом о спречавању насиља у породици није предвиђена могућност да суд усвоји предлог тужиоца и преиначи наређење надлежног полицијског службеника, односно да делимично усвоји предлог тужиоца, а делимично да га одбије и да на пример усвоји предлог у односу на једну жртву, а одбије предлог у односу на другу жртву. Такво поступање суда било би у супротности са Законом о спречавању насиља у породици“, наглашава заменица јавног тужиоца, Горјана Мирчић Чалуковић.
Ако насилник прекрши изречену хитну меру/мере Законом о спречавању насиља је прописана казна затвора од 60 дана. Притом кршење хитне мере насилник крши још један закон, Закон о прекршајима. С друге стране уколико судије и/или тужиоци не поступе у складу са прописаним роковима прети им дисцплинска казна.
Иако не могу да спрече насиље, показало се и у Аустрији и у Србији, хитне мере могу да га зауставе. Још важније могу да заштите жртву, удаље је од насилника и омогуће јој да без страха одлучи како да изађе из насилне везе. Ништа мање важно није ни чињеница да ове мере јасно упозоравају насилника да више и даље неће моћи.
Закон о спречавању насиља у породици Србији је почео да се примењује 1. јуна 2017. године. Током прве године примене размотрено је 44.728 пријава, усвојено је 15.617 предлога за продужење хитне мере и тужен 251 злостављач.
„Анализом збирних резултата можемо рећи да се Закон о спречавању насиља у породици примењује адекватно у већини својих сегмената“, оцењује Горјана Мирчић Чалуковић.
„Чињеница да су судови продужили хитне мере за 30 дана по предлогу тужилаштва у чак 15.617 случајева (односно у 20.258 до 31. августа 2018.) свакако говори о превентивном деловању надлежних државних органа. Оно што је посебно важно истаћи је да од почетка примене овог закона свако тужилаштво у Републици Србији има посебе Групе за координацију и сарадњу које у свом саставу обавезно имају тужиоца, радника центра за социјални рад и надлежног полицијског служебеника и које су се од почетка примене до 31. августа 2018. године састале 3.392 пута. На овај начин дошло се до мултисекторског повезивања које је недостајало у периоду пре примене закона. Ове Групе за координацију и сарадњу размотриле су до 31. августа 56.417 случајева насиља у породици када је израђено и 13.757 индивидуална плана заштите и подршке жртвама“, каже Мирчић Чалуковић.
Велики број размотрених случајева заменица јавног тужиоца објашњава оснаживањем жртава које је постигнуто захваљујући новим законским решењима.
„У огромном броју случајева дошло је до спречавања да до насиља дође предузимањем решења предвиђених Законом о спречавању насиља у породици. Оно на чему је нужно радити у наредном периоду јесте подстаћи Групе за координацију и сарадњу да у свој рад укључе и друге чланове - здравствене, просветне установе, невладине организације, а чије учешће закон предвиђа, те да приликом разматрања конкретних случајева у већем обиму предвиде и конкретне мере заштите и подршке жртви кроз израду индивидуалних планова заштите и подршке. Наиме, законом је предвиђено да по пријему процене ризика којом је установљена непосредна опасност од насиља у породици, група за координацију и сарадњу израђује индивидуални план заштите и подршке жртви, који садржи целовите и делотворне мере заштите и подршке жртви, али и другим члановима породице којима је подршка потребна. Дакле, основ за изрицање хитне мере и за израду индивидуалног плана заштите и подршке је исти, постојање насиља у породици или непосредне опасности од насиља у породици, те се анализом броја продужених хитних мера (до 31. августа 2018-20.258) и броја израђених индивидуалних планова заштите и подршке (до 31. августа 2018-13.757) јасно уочава потреба за адекватнијом применом закона у том сегменту, посебно у појединим деловима Републике Србије“, закључује Горјана Мирчић Чалуковић.
Декларација Уједињених нација о елиминацији насиља над женама:
Насиље над женама је свако дело насиља утемељено на родној/полној основи које резултира, или би могло резултирати, у физичкој, сексуалној или психичкој повреди или патњи жена, укључујући претње таквим делима, присиљавање или одузимање слободе, без обзира на то да ли се догађа у јавном или приватном животу.
Текст је настао у оквиру пројекта Интегрисани одговор на насиље над женама и девојчицама у Србији II који спроводе агенције Уједињених нација (UNDP,UNICEF, UN Women, UNFPA) у партнерству са Координационим телом за родну равноправност, као главним националним имплементационим партнером, Министарством правде, Министарством унутрашњих послова, Министарством здравља, Министарством омладине и спорта, Министарством за рад, запошљавање, борачкa и социјална питања, Министарством просвете, науке и технолошког развоја, Покрајинским секретаријатом за социјалну политику, демографију и равноправност полова. Пројекат подржава Влада Шведске.