Осми март, дан за бунт
Лепо је данас, 8. марта, добити цвет или неки други поклон. Лепо је што ће се неке фирме сетити да данас женама поделе награде и ваучере. Лепо је што ће нас данас наши мушкарци извести на ручак или вечеру или што ће нас почастити неким козметичким третманом.
Али, осми март није само дан за славље. То је, пре свега, дан за бунт, за протест! Данас је дан када треба да се сетимо свих оних великих жена које су се много пре нас бориле за ово што имамо и дан када треба да устанемо и кажемо: „Хоћемо већа права!“
Клара Цеткин у Копенхагену, Александра Колонтај у бољшевичкој Русији и свака од хиљада радница у Њујорку бориле су се да жене добију свој празник, да добију право гласа, право на породиљско одусутво и да се забрани дечји рад. Оне се сигурно нису бориле за то да се овај дан претвори у ручак, поклон и одлазак код фризера. Оне су се бориле за већа права жена.
А шта ми жене радимо данас? Да ли се боримо за своја права? Да ли смо заборавиле да их уопште имамо? Мислите ли да ће нам неко поклонити оно што нам припада? Не, и данас, као и пре више од једног века, морамо да се боримо за своја права. И колико год простора да освојимо, увек ћемо изнова морати да се за њега боримо.
И ја се борим. Сваког дана. Јер ова борба није за нас, данашње жене. Ово је борба за све оне нерођене девојчице и дечаке, да расту у друштву које ће бити друштво једнаких шанси и могућности.
Не пропуштам прилику да укажем на то да смо, после неколико година великог рада, коначно добили један модеран, европски Нацрт закона о родној равноправности. Имамо закон који има велику подршку нашег друштва. Имамо нацрт закона који Влада треба да прихвати и упути га Скупштини на усвајање, али који више од шест месеци чека код министра рада и социјалне политике.
Не пропуштам прилику и да укажем на то да је време да премијерка Ана Брнабић пресече и да одлучи да ли ће жене у Србији да добију већа права или не. На крају, поштено је да једна жена донесе одлуку о томе.
Не ћутим ни о безбедности жена. Стално апелујем на то да сви треба да пријаве насилнике, јер насиље над женама није ничија приватна ствар. Хоћу да престанемо да бројимо убијене жене, већ да бројимо колико је насилника над женама завршило иза решетака!
Упозоравам и на свако кршење права жена када је реч о рађању, јер жене нису никакве машине за рађање деце и нико, ма како се звао и на било којој функцији био и какву год одежду носио, нема право да их тако доживљава.
И знам да у овој борби нисам сама. И ниједна жена није сама. Окрените се око себе. Ту су жене које се сваки дан боре за исте услове као што их имају и мушкарци. Са некима радимо, као што ја радим са Јадранком, Нелом, Славицом... Некима ни име не знамо, али знамо да дају свој допринос. Јер порука није само борба и бунт, порука је: „Ујединимо се!“
Јер колико год да се разликујемо, увек је много више тога што нас спаја него што нас дели. Заједничка нам је будућност, а циљ да девојке и жене живе са више достојанства и поштовања околине.
Зато осми март није ни цвет, ни поклон, ни одлазак у ресторан, то је симбол за већа права жена. А за ова права морамо се борити заједно, сваког дана, а не само осмог марта.
(пост потпредседнице Владе Србије Зоране Михајловић поводом 8. марта)